STARA, NIKAD KAMILICA

Lijepo mi je rekla mama jučer.

Kćeri, ti nisi kamilica.

Nikad nisi bila kamilica i mislim da nije ni zdravo da postaneš kamilica.

Ti si uvijek bila svoja više nego ičija, uvijek malo dužeg jezika i nikad kao Bane.

A mama je sve kriva.

Ne zna ona da sam stvarno povjerovala da se trud i rad isplati,

I da ne podnosim nepravdu.

Da u napomeni iz drugog razreda "prema učiteljici je ponekad nepristojna"

Stoji mali borac za pravdu jer ne, nije taj redar krivo stavio spužvu i iako me se to ni najmanje ne tiče,

Ja ću ti to spočitavati dok silno ne izgubiš živce.

Nema stara pojma.

Zbog nje sam se i ja 2002. veselila kada je Senegal zabio Švedskoj,

I bila silno tužna kada su izgubili protiv Turske.

Ne razumiju to oni koji su uvijek na strani jačeg.

Kaže mama lijepo je da si pomalo i odrasla pa si naučila obuzdati jezik,

Jesam stara, ali mi oko počne titrati, želudac mi napravi salto i slabo upravljam rukama.

Kaže i Alen ne budi tako naivna, ljudi ne razmišljaju kao ti. I znam da ne.

Ali ja mogu razmišljati samo kao ja, i mogu biti silno zanesena i naivna,

Pomalo utopijski i idilično nastrojena,

I zabiti se sto puta u iste zidove, ali...

"Đavo je tu da me tera... Ja sam tu da ne pretera..."

I draga mama nikada neću biti kamilica, nekad kadulja, nekad metvica, možda ponekad bazga,

Zalomi se i šipak, ali uvijek majčina dušica! 😊

P.S. sudeći po mini me, mislim da jednostavno nije u genima.