Priča koja bi vam mogla spasiti život
Već neko vrijeme razmišljam napisati nešto što bi eventualno moglo nekome spasiti život.
Ne sjećam se koji je bio datum, ali bio je utorak. Radila sam trening s utezima i osjetila da se prejako zadišem. Snaga je bila tu, dizala sam bez problema, ali disanje je bilo teže. Nikad ne stanem, stala sam. Zezalo me to disanje zadnjih dana, ali neki čudan osjećaj. Probolo bi me kada udahnem. Kao da ne bih mogla udahnuti do kraja. No kad bih se smirila sve je bilo ok. Sljedeće jutro došla sam na posao. Popela sam se 12 stepenica i nisam mogla doći do zraka. Malo sam se zabrinula. Slučajno sam imala pregled kod ginekologa, ali dok sam sjedila i čekala sve se smirilo. Na kraju sam svejedno zamolila sestru da mi izmjeri tlak i otkucaje, tlak je bio normalan, otkucaji povišeni. Oko 110 u mirovanju puno previše za mene. Odi doma. No otišla sam kod svoje doktorice. Bila je na godišnjem. Otišla sam do zamjene. Čekam. Da, povišeni otkucaji, nemam EKG, odite doma pa dođite sutra ako bude gore.
Nisam išla doma. Znala sam da nešto nije ok.
Nisam mogla hodati i pričati na mobitel jer bih se zadisala. Otišla sam kod tatine doktorice. Možda, ne znam šta, ali ne idem doma. Pregledala me i rekla: preventivno te šaljem na Sušak na kardiologiju-hitni prijem, zlu ne trebalo. Naravno tamo je bila gužva, a ja im čak i u obradi djelujem ok, pa su me na pol obrade zamolila da budem u hodniku. Hodam gore dole da vidim hoće li mi opet doći taj zadih. Nakon 5 minuta čujem kardiologinju poprilično glasno i zabrinuto viče: Gdje je ona djevojka hitno mora leći, ne smije sjediti!?!?Djevojka šeta po hodniku i riskira da joj krvni ugrušak u plućima završi u srcu ili mozgu. Plućna embolija, točnije tromboembolija. Krvni ugrušak. Tri dana ležanja bez mogućnosti dizanja da se ne pomakne i injekcije u trbuh da se razgradi. Svi studenti su slani kod mene bez da znaju dijagnozu kako bi mi je pokušali dati. Od njih 10-ak samo je jedan spomenuo: Plućna embolija? Ma ne, mlada je, sportaš, nije imala operaciju.
To je ono najgore kod embolije i ono zašto ima veliku smrtnost. Teško ju je dijagnosticirati.
S vremenom i pretragama meni su isključili genetske predispozicije, autoimune bolesti, nisam uzimala kontracepciju, nisam imala operaciju ni ozljedu. Ni danas ne znam od čega ni zašto. Stavili su me na lijekove protiv zgrušavanja. Nakon 2 godine su me skinuli i u roku 10 dana ugrušak je ponovo bio u plućima. Tako da ih pijem do zauvijek. S lijekovima sam sigurna i mogu sve normalno. Uglavnom, sve je ok i imala sam sreće. Zapravo sam jako sretna što se nisam dala onaj dan doma. Možda je to ono kad kažu da slušamo svoje tijelo. Iako u mirovanju sam bila ok znala sam da nije ok da se tako zadišem pri blagom naporu. Znala sam da nešto nije ok i nisam htjela ići doma. Mislim da sam si spasila život.Čujem o sve više slučajeva ugrušaka. Moj je bio daleko prije korone. Dugo sam vagala, i naposljetku sam se cijepila iako me baš bilo strah. Hvala Bogu sve je prošlo dobro.No ovo je samo moje iskustvo i nije za svih isto. Jedino što je bitno iz ove priče je da sad znate neke od simptoma embolije i moje iskustvo. Ono sto vi možete je paziti na sebe i slušati sebe.
Čujem mnogo dragih mojih žena kako se bori s raznim zdravstvenim problemima, same. Ne bi trebalo biti tako. Razgovorom i iskustvima možemo pomoći jedni drugima.
